Americka Akita

FCI-Standard N° 344 / 05. 01. 2006 / GB



AMERICAN AKITA



ZEMLJA POREKLA : Japan.



ZEMLJA RAZVOJA : SAD.



DATUM PUBLIKACIJE ORIGINALNOG VAZECEG STANDARDA : 06.07.2005.



UPOTREBA : Pas za pratnju



F.C.I. KLASIFIKACIJA : Grupa 5. Spic tip i primitivni tip pasa.

Sekcija 5. Azijski spicevi i srodne rase.

Bez obaveze polaganja radnog ispita.







ISTORIJAT : U početku je istorija Americkih Akita slična istoriji
japanskih Akita. Od 1603. u oblasti Akita, Akita Matagis (psi srednje
veličine za lov na medvede) korišceni su za borbe pasa. Od 1868, Akita
Matagis je ukrštan sa Tosa inu i mastifima. Usled toga, veličina akita
se povećala ali karakteristike zajednicke za špiceve su nestale. Godine
1908. borbe pasa su zabranjene, ali akite su bez obzira na to sačuvane
i poboljšane kao velika japanska rasa. Kao rezultat toga devet
najboljih primeraka akita je 1931. godine proglašeno "nacionalnim
spomenicima".



Tokom II Svetskog rata (1939-1945) bilo je uobičajeno da se psi
koriste za pravljenje vojne odeće. Policija je naredila da se uhvate i
konfiskuju svi psi osim nemačkih ovčara koji su korišćeni u vojne
svrhe. Neki ljubitelji su pokušali da zaobiđu ovu naredbu tako što su
ukrštali svoje pse sa nemačkim ovčarima. Po završetku II Svetskog rata
broj akita se drastično smanjio i postojala su tri različita tipa: 1)
Matagi akite 2) Akite za borbu i 3) Akite ovčari. To je stvorilo veoma
konfuznu situaciju kod ove rase. Tokom procesa obnove čiste rase posle
rata Kongo-go iz Dewa loze uživao je prolaznu ali ogromnu popularnost.
Mnoge akite iz Dewa loze, koja je pokazivala karakteristike uticaja
mastifa i nemačkih ovčara, vojnici su doneli nazad u Sjedinjene države.
Akite iz Dewa loze, inteligentne i sposobne da se prilagode na životnu
sredinu, fascinirale su odgajivače u SAD i ova loza je razvijana, broj
odgajivača je rastao kao i popularnost ovih pasa.



Američki akita klub je osnovan 1956. godine a Američki kinološki
klub (AKC) prihvatio je ovu rasu (upis u registar i redovan izložbeni
status) u oktobru 1972. Međutim, u to vreme AKC i JKC (Japanski
kinološki klub) nisu imali recipročne sporazume o međusobnom
priznavanju pedigrea pa stoga su vrata bila zatvorena za uvođenje novih
krvnih linija iz Japana. Usled toga, akite u SAD postale su značajno
različite od onih u Japanu, zemlji njihovog porekla. Oni su se razvili
kao tip jedinstven u SAD a karakteristike i tip ostali su nepromenjeni
od 1955. To je u oštroj suprotnosti sa akitama u Japanu koje su
ukrštane sa Matagi akitama radi obnove prvobitne čiste rase.



OPSTI IZGLED : Veliki pas, snažne građe, skladan, sa velikom
mišićnom masom i teškim kostima. Široka glava formira trougao sa tupim
uglovima, sa dugačkom njuškom i relativno malim očima i uspravnim ušima
nagnutim napred tako da se nalaze skoro u istoj ravni sa zadnjim delom
vrata predstavljaju karakteristike rase.



PROPORCIJE :

• Odnos između visine na nivou grebena i dužine tela je 9 prema 10 kod mužjaka i 9 prema 11 kod ženki.

• Dubina grudnog koša iznosi polovinu visine psa na nivou grebena.

• Razdaljina od vrha nosa do stopa odgovara razdaljini od stopa do potiljka u odnosu 2 prema 3.



KARAKTER I NARAV : Prijateljski nastrojen, okretan, lako se obučava, poslušan, ponosan i hrabar.



GLAVA : Masivna ali u skladu sa telom, pri mirovanju nema nabora. Glava formira tupougli trougao kada se posmatra odozgo.



PREDEO LOBANJE :



LOBANJA : Ravna i široka između ušiju. Plitka brazda se proteže na dobar deo čela.



STOP : Dobro definisan ali nije suviše nagao.



OBLAST LICA :



NOSNA PECURKA : Široka i crna. Blagi i difuzni nedostatak pigmenta
na nosnoj pečurci je prihvatljiv samo kod belih pasa ali crna boja je
uvek poželjnija.



NJUSKA : Široka, duboka i puna.



USNE : Crne. Ne vise; jezik je ružičast.



VILICE/ZUBI : Vilice nisu zaobljene već tupe, jake i moćne. Zubi su
jaki, pravilno raspoređeni i zbijeni. Makazast ugriz je poželjniji ali
je klještast ugriz prihvatljiv.



OCI : Tamno smeđe, relativno male, nisu istaknute, skoro trouglastog oblika. Ivica oka crna i zategnuta.



UŠI : Snažno uspravljene i male u odnosu na ostali deo glave.
Ukoliko se uho položi napred radi merenja dužine, njegov vrh će
dodirnuti gornju ivicu oka. Uši su trouglaste, blago zaobljene na vrhu,
široke u osnovi i nisu suviše nisko postavljene. Ukoliko se gledaju sa
strane, uši su nagnute pod uglom napred, iznad očiju, sledeći liniju
vrata.





VRAT : Debeo i mišićav sa minimalnim podvaljkom, srazmemo kratak,
postepeno se širi ka ramenima. Izražen vratni greben se skladno uklapa
u bazu lobanje.



TELO : Veće dužine od širine. Koža nije suviše tanka, ni suviše zategnuta ili opuštena.



LEDJA : Ravna.



SLABINE : Čvrsto mišićave.



GRUDNI KOŠ : Širok i dubok. Rebra treba da budu dobro raširena, grudi dobro razvijene.



DONJI DEO I STOMAK : Umereno prikupljen.



REP : Veliki i kosmat, postavljen visoko, nošen preko leđa ili uz
bok. Tri četvrtine savijen, potpuno savijen ili dvostruko savijen, uvek
lezi na ledjima ili ispod nivoa leđa. Ukoliko je rep tri četvrtine
savijen, njegov vrh visi nisko niz bok. Koren repa je širok i snažan.
Terminalna kost repa doseže do skočnog zgloba kada rep slobodno visi
ili kada se povuče na dole. Dlaka je oštra, ravna i gusta, nema izgled
perjanice.



UDOVI:



PREDNJE NOGE : Prednje noge su krupnih kostiju i ravne posmatrano sa prednje strane.



RAMENA : Jaka i moćna umereno nagnuta.



DOŠAPLJE : Blago nagnuto napred pod uglom od oko 15 stepeni u odnosu na vertikalu.



ZADNJE NOGE : Snažne i mišićave, široke i krupnih kostiju u skladu sa prednjim nogama. Kandža na zadnjoj nozi se obično uklanja.



BEDRA : Snažna, dobro razvijena, paralelna kada se posmatraju odpozadi.



KOLENI ZGLOBOVI : Umereno savijeni.



SKOCNI ZGLOBOVI : Dobro spušteni, nisu okrenuti ni unutra ni spolja.



ŠAPE : Ravne, mačkaste šape, dobro zaštićene debelim jastučićima.



HOD / KRETANJE : Moćan, korak umereno dug i brz. Zadnje noge se pokreću u liniji sa prednjim. Leđa ostaju jaka, čvrsta i ravna.



KRZNO:



KRZNO : Dvostruko. Podlaka debela, meka, gusta i kraća od dlake.
Spoljašnja dlaka ravna, oštra/kruta i donekle odstoji od tela. Dlaka na
glavi, potkolenicama i ušima kratka. Dužina dlake na grebenu i sapima
dugačka približno 5 cm, što je nešto duže od dlake na ostatku tela,
osim repa gde je dlaka najduža i najbujnija.



BOJA : Sve boje poput crvene, žućkasto-smeđe, bele itd. Ili čak
mrljasto ili prugasto. Boje su sjajne i jasne. Beli psi (jednobojni)
nemaju masku. Mrljasti psi su u osnovi bele boje sa velikim, podjednako
raspoređenim mrljama koje pokrivaju glavu i više od jedne trećine tela.
Podlaka može biti različite boje od spoljašnje dlake.



VELICINA :

Visina na nivou grebena: Za mužjake: 66-71 cm (26 - 28 inča);

Za ženke: 61 - 66 cm (24 - 26 inča).



MANE : Sva odstupanja od gore navedenih osobina treba smatrati
manama a ozbiljnost sa kojom treba posmatrati svaku od tih mana treba
da bude srazmerna sa njenim stepenom.



• Feminizirani mužjaci, muškobanjaste ženke

• Uzana ili vretenasta glava

• Bilo koji zub koji nedostaje (izuzev 2 od PM1 i-ili M3).

• Plavi jezik ili jezik sa crnim tačkama.

• Svetle oči.

• Kratak rep.

• Izbačeni ili uvučeni laktovi.

• Svaka naznaka prisustva grive ili perjanice.

• Stidljivost ili zloba.



OZBILJNE MANE :

• Mala mišićna masa.

• Lake kosti.



DISKVALIFIKACIONE MANE :

• Preagresivni ili previše stidljivi.

• Nos potpuno bez pigmenta. Nos sa depigmentiranim površinama (nos poput leptira)

• Spuštene, viseće ili savijene uši.

• Nepravilan zagrizaj (predgriz ili podgriz).

• Srpast ili neuvijen rep.

• Mužjaci niži od 63,5 cm (25 inča), ženke ispod 58,5 cm (23 inča).



Svaki pas koji jasno prikazuje fizičke ili anomalije u ponašanju će biti diskvalifikovan.



N.B. : Životinje muškog pola treba da imaju dva naizgled normalna testisa koja su potpuno spuštena u skrotum.

Nadam se da nikome nece smetati sto cu pokusati
da nastanak ove nase divne rase prikazem slikom i recima. Uspela sam da
pronadjem neke stare fotografije. Meni licno je uvek smetalo sto
nastanak rase samo suvoparno citamo, jer gomilu stvari ne mozemo ni da
zamislimo. E pa da pocnemo.





Za pocetak treba znati da su japanske rase (nekada davno) nosile
imena po oblasti u kojoj su zivele, kao i po ulozi koju su imale u svom
zivotu. Na primer, svi psi iz regiona grada Odate, su nazivani
Odate-inu (Odate-dog), a iz regiona Kazuno to su bili Kazuno-inu....
Takodje psi su se delili i po svrsi koju su imale, tako su psi za borbe
bili nazivani "Kurae-inu" ("punching-dog") sto u prevodu na nas jezik
znaci pas koji udara. Tako su svi psi iz planinskih regiona koji su
korisceni u lovu bili nazivani "Matagi-inu" (matagi = lovac). Psi se
sto se velicine tice nisu razvrstavali u razlicite rase, vec su samo
imali naznake mali, srednji ili veliki. Svi mali i srednji psi su
uglavnom korisceni u lovu i bili su spic tip, a jedina velika rasa
(koja je bila molos) koriscena je za borbe. Ta rasa je dobila naziv
Tosa-inu (japanski borac). Vremenom su ostale rase dobila svoja imena.



Matagi-inu je bila rasa srednje velicine, i korisceni su za lov
kako velikog plena (medvedi, jelenska divljac, divlje svinje) tako i na
lov na malu divljac (zecevi, lisice) i ptice. Cak je bilo naznaka da su
korisceni i kao pomocnici ribolovcima. Njihov zadatak je bio da udju u
vodu i plivajuci prema lovcima (na cik-cak nacin) teraju ribu u mreze.

Sto se tice samog lova (na krupnu divljac) posto su imali izrazito
razvijen lovacki nagon i pokusavali da sami obaraju zivotinje, cesto su
u lov isli u kombinaciji sa nesto manjim rasama (najcesce sa
Shiba-inu). Lov iskljucivo sa matagijima se nije isplatio jer lovci ne
bi znali gde se nalaze psi (jer nisu imali naviku da laju dok jure
plen) i divljac tako da bi cesto psi u borbama sa medvedima ili divljim
svinjama nastradali.

Znaci evo otprilike kako je tekao cin lova. Lovci bi svoje
Matagi-inu pse vodili iskljucivo na povodnicima, a svoje male pomocnike
Shibe bi pustali da traze plen. Cim bi male Shibe uhvatile trag
divljaci oblajavale bi i dalje trazeci divljac. Za to vreme bi lovci sa
matagijima isle za njima. Kada bi male shibe zaista bile blizu
divljaci, (i samim tim bi postojala opasnost za njih da budu ugrozeni
od doticne divljaci) lavez bi im postajao veoma uzbudjen. Na taj nacin
bi lovci bez obzira na sopstvenu udaljenost znali da je shiba blizu
divljaci, i tek tada bi se pustali matagi-inu. Oni nisu skloni lajanju,
i samo bi jurnuli ka divljaci i u stvari njhov zadatak je bio da
divljac zadrze na poziciji koja odgovara lovcima kako bi je lakse
usmrtili. Naravno da su se i u takvim situacijama desavale nezgode, ali
s obzirom da su lovci lako pratili lavez malih pasa najcesce bi stizali
na vreme da zastite svoje matagije.



Evo par primera matagi-inu pasa. Napomena slike su iz 20-ih i 30-ih godina proslog veka.





Ova slika predstavlja lovacke pse (matagi-inu) u starijim danima u
Tokohu (severoistocnoj) oblasti. Fotografisano je duboko u planinama, u
selu Toyosawa, Ireate Prefecture.




Ova slika predstavlja lovca sa svojim psima matagi-inu. Ovde se lepo
vidi da su ti psi bili srednje velicine. Fotografisano je u domu Yozo
Takahashi-ja duboko u planinama. Slikano je pre drugog svetskog rata, a
po nekim izvorima cak 30-ih godina.





Na poslednjoj fotografiji vidimo belog muzjaka Matagi-inu rase. Ime
mu je Oyajiro-go, a ostenjen je u martu 1926. On spada u najpoznatije
matagi pse, a odrastao je u oblasti Tokohu. Ova fotografija je iz 1933.
godine a slikana je u planinama od strane g-dina Hyoemon Kyono. On je
uspeo da dobije ovog psa 1934. i on je postao osnovica Nikkei Linije.



Jos samo jedna napomena. Matagi-inu su bili psi koji su uglavnom
bili jednobojni ili sa urajirom. Veoma MALI broj pasa je imao tamnu
masku.



Nastavak sledi...

U to vreme (pre 1600. godine) je bilo uobicajeno
da se prilikom putovanja sa sobom vode i psi, pa su tako cesto
dovodjeni psi iz Kine, sto je dovodilo do neminovnog ukrstanja rasa.
Matagi psi koji su sa planina dovedeni u gradove su ukrstani sa jos
nekim lokalnim rasama, mesancima kao i sa kineskom rasom cau-cau
(srecom za rasu jos uvek je dovoljan broj pasa ostajao u planinama, i
oni su se razvijali kao cista rasa, koja je konacno i koriscena u
ukrstanju kako bi se vratio originalni izgled akite).

To je dovelo do pojave sarenih pasa, ali jos uvek bez tamne maske.
Takodje pod uticajem cau-cau-a jos i dan danas je moguce naici na
americku akitu koja ima plave tacke ili mrlje na jeziku, kao i na
dugodlake "amerikance".



Jedan od primera pojave sarenih pasa, je bio poznati Fuji-go, koji
je ostenjen 1927. On je bio u standardnoj visini za Matagi-inu
(56-59cm). Njegova visina je iznosila 57,6 cm. Evo kako je on izgledao.





Borbe pasa u Japanu su se pojavile u Kamakura periodu (1185-1333.
godine). Tada su one bile veoma okrutne (ne kazem da sada nisu). U
arene bi se ubacilo ponekad i preko 200 pasa (gladnih i razdrazenih)
koji bi se borili dok samo jedan ne ostane "na nogama". Borbe pasa su
postale toliko popularne, tako da je doslo do stvaranja rase samo za tu
svrhu. Bilo je poznato da je za ovakvu vrstu "sporta" bilo potrebno
imati sto izdrzljivije pse, i tako je nastao Tosa-inu (velika rasa,
tipa mastifa, sa opustenom kozom i kratkom dlakom). Tada su bili
nastanjeni samo na ostrvu Shikoku. Neko vreme su ljudi uzivali
gledajuci ove "dzinove" u borbama, ali...

Posto su sve Tose bile veoma veliki i teski psi, ljudi su poceli
da traze jos vise uzbudjenja. Pokusavali su da dovode druge pse i rase
da se bore sa tosama, ali svi ovi jednostavno nisu imali sanse. Tako je
na red dosao i matagi-inu. I iako je i matagi izasao iz borbe porazen,
ostavio je jak utisak jer je bio veoma izdrzljiv, i sto je jos bitnije
veoma brz, i tako uspevao da koliko-toliko parira psu koji je ceo zivot
obucavan samo za borbe. I tako je doslo do toga da su poceli da
ukrstaju tosa-inu i matagi-inu. To ukrstanje je zapoceto 1868. godine.
Takvim ukrstanjima stvorena je rasa koja se pokazala odlicna u borbama.
Imala je velicinu i tezinu tosa, ali je zadrzana brzina i okretnost
matagija. Naravno matagi je izgubio neke svoje karakteristike spica, a
dobio je i tamnu masku.

Vremenom su selekcijom sto boljih borbenih pasa, nastali i
sampioni. I tako je 1899. klub tosa borbenih pasa odlucio da napravi
turneju vodeci svoje tose sa sobom. Nakon zavrsetka turneje, konacno su
u okrsaj usla dva sampiona.



Jedan od sampiona je bio Tosa-inu po imenu Amagizan (na slici ispod).





Njegov protivnik je bio matagi-tosa, koji je takodje bio sampion u borbama. Zvao se Gamata (na slici ispod).





U ovom okrsaju pobedu je odneo Amagizan, i zahvaljujuci tome sto je
izgubio borbu, Gamata je doveo do smanjenog interesovanja za borbene
matagije. Medjutim on je imao svoju ulogu u daljem razvoju rase, jer je
koriscen u priplodu, i predstavlja jednog od predaka psa po imenu
Ichinosekitora-go (o tome kasnije).



1908. godine borbe pasa su zvanicno zabranjene, i pocelo je da se
radi na obnovi rase. I tako su ponovo dovodjeni psi sa planina kako bi
doslo do obnove rase. Najpoznatiji matagi psi koji su korisceni u
obnovi rase su bili gore pomenuti Fuji-go, Oyajiro-go, Saku-go (sin
Fuji-goa). Medjutim, i dalje su postojali ljudi koji su svoje pse
ukrstali sa mastifima i bernardincima koji dovozeni sa zapada
(bernardincu mozemo najvise zahvaliti na predivnim pinto psima).



I konacno 1931. godine je ova rasa dobila naziv Akita inu, i 9 pasa je proglaseno nacionalnim spomenicima.



(nastavak sledi)

U periodu do proglasenja Akite za nacionalni
spomenik 1931. problem je bio naci prave primerke koji bi se mogli
nazvati akitom. Osim gore pomenutih matagija, jos neki psi koji su u do
tada bili veoma cenjeni su:





Sentaroaka, koji je ostenjen 1929, (i pripadao je cistim matagi psima);





Kuro-go, koji je imao neuobicajenu boju za matagije (vise nalik psima sa Hokkaida), ali je bio visine matagi pasa;





Maru-go, na kojem se jasno video uticaj mastifa, a bio je i izuzetno veliki pas;





Babagoma-go, kuja koja je bila prava Akita, jer je ona bila medju
prvim psima, koji su imali visinu, a povratili su izgled spiceva. Ali
nasledje tose osim u visini, vidi se u tamnoj masci koju ima. Ona je
ostenjena 1927. godine.





Takodje veoma popularan pas tog doba, bio je i njen sin Habutaro-go. To je bio veoma veliki tigrasti muzjak, sa tamnom maskom.



Jedan od pasa koji je bio proglasen nacionalnim spomenikom je bio
Kin-go, kome je deda bio Gamata (borbena akita). Njegovu sliku nemam,
ali njegov sin je bio jedan od zacetnika Ichinoseki linije. Ostenjen je
29.09.1932. godine. Zvao se Ichinosekitora-go, i sada ga posmatrajuci
nikada se ne bi reklo da je njegova loza odgovorna za povratak prave
akite-inu (japanski tip). To je za nas veoma neverovatno da poverujemo,
jer je on imao dosta karakteristika molosa. Osim sto je bio veoma
krupan, jedno uvo mu je bilo spusteno, bio je kratkodlak, tigrasti
muzjak, koji je imao visece usne. Zadnje noge su mu bile slabije, a
imao je i "kravlji" stav, a rep nije bio uvijen u stilu Akita. Deda sa
obe strane mu je bio Tochini-go, a babe su mu bile Shiro-go, i gore
prikazana Babagoma-go (Ichinoseki linija).






Ali bez obzira na se ove mane koje je imao, bio je veoma mnogo koriscen
u priplodu, kako bi povecavao visinu i masu akita. I sto je najbitnije
verovatno ni jedan pas rase akita danas, nije bez njegovog gena!



Sa druge strane imamo jos jednog psa koji je bio istaknut
priplodnjak, ali je bio u drugom tipu. Taj pas se zvao Kappei-go (bio
je poznat i pod imenom Katsuhira-go). Ostenjen je 06.06.1934. godine, i
bio je srednje visine (kao matagi rase). Otac mu je bio neregistrovani
nemacki ovcar, a majka je bila pas dovezen sa Hokkaida. On jeste ostao
u spic tipu, ali sa bojom koja vise odgovara nemackom ovcaru nego
tadasnjim akitama. On je zacetnik tzv. Dewa linije.




Mora se napomenuti da je ovo ukrstanje bilo slucajno (kao i ukrstanja
sa rasama cau-cau, bernardinac i jos nekim molosima). Jedina planska
ukrstanja su do tada bila Matagi-Tosa (kako bi se stvorili psi za
borbe), i novonastala rasa, nazvacu je borbena akita koja se ponovo
ukrstala sa matagi psima, kako bi se povratila stara rasa ali sa
povecanom visinom i masom.



nastavice se...

Kako bi se mogli uporediti psi ove dve linije ovim putem cu ih i prikazati.

1. Ichinoseki linija:

Prvi naslednici ovih linija su cerka gore prikazane Babagoma-go, po
imenu Oshinai-go, koja je imala neke od najznacajnih potomaka za razvoj
ove linije. Kao sto se vidi ona je zaista nasledila svoju majku, i osim
visine i boje (nasledje tose), zaista ima sve karakteristike akite.




Takodje moramo prikazati i potomke "osnivaca" ove linije. To je naravno
gore prikazani Ichinosekitora-go. Neka od njegove dece su:

- Tatsu-go, muzjak, ostenjen 01.03.1934. godine. Zahvaljujuci
majci (Saiken-go) povratio je neke spic osobine, ali najvece mane su mu
bile opusten rep (kao kod oca), i krace noge. (Ovo je jedina slika koju
sam mogla da pronadjem).





- Kuma-go, tigrasta zenka, visine otprilike 57,6 cm, ostenjena u
oktobru 1934. (ona predstavlja rezultat bliskog ukrstanja u okviru
Ichinoseki linije tog vremena)




- Matsumime-go, veliki, tigrasti muzjak, ostenjen u februaru 1937., on je jedan od najpoznatijih pasa u predratnom periodu.





2. Dewa linija:

Ovde vam mogu prikazati samo dva primerka tog predratnog perioda. Oba
psa su sinovi gore prikazanog "mesanca" po imenu Kappei-go. Kod oba
sina se moze videti uticaj nemackog ovcara.



- Mutsu-go, muzjak crvenkaste boje, ostenjen u junu 1936.





- Tachi-go, muzjak crvenkaste boje, sa izrazito tamnom maskom, ostenjen 1937. godine







nastavice se...

U to vreme najpopularniji pas u Japanu (a i sire
zahvaljujuci stampi) iako nije bio reprezentativan primerak sto se tice
izgleda, bio je Hachi-ko, a ovo je njegova prica:



On nije bio posebno lep pas, ali lepota njegove duse prevazilazi onu uobicajenu izjavu "izlozbeni kvalitet".

On je bio ljubimac profesora Uena, koji je predavao poljoprivredu
na univerzitetu u Tokiju. Kao i mnogi koji su ziveli u predgradjima,
profesor je putovao na posao. Za razliku od svih ostalih ljudi koji su
putovali kao i on, profesora je svakoga dana na zeleznicku stanicu
pratio veliki pas rase Akita, svetlo krem boje. Uvece bi se Hachi-ko
vracao i, ignorisuci prijateljske pokusaje prolaznika da mu pridju,
mogao biti vidjen kako strpljivo ceka svog prijatelja na vrlo prometnoj
zeleznickoj stanici Shibuya.

Postali su uobicajen prizor, i nije bilo cudno videti ih kako
setaju po okolini Shibuya stanice, i uzivaju uz grickalice sa obliznjih
tezgi sa hranom.

Ovo se ponavljalo preko godinu dana. Ljudi su uzimali zdravo za
gotovo da ce pas biti tu ujutru i uvece. Medjutim, 21. maja 1925.
profesor je kasnio. Mozemo samo da zamislimo zbunjenost psa dok je
cekao i cekao. Nije bilo nikoga ko bi mogao da mu objasni da je njegov
prijatelj umro od mozdanog udara pre napustanja univerziteta.

Profesor Ueno je imao rodjaka koji je pristao da se brine o
Hachi-ku. Ali ovo nije bilo dovoljno izbezumljenom psu. Hrana, topao
krevet i slicne stvari ga nisu zanimale. Nastavio je da ide na duga
putovanja kroz Tokio sam. Siguran da ce njegov gospodar doci, veliki
pas je svako posle podne ocekivao voz u cetiri sata. Vidjali su ga kako
posmatra putnike dok izlaze iz voza, a glavu je podizao sa ocekivanjem
kada bi primetio nekoga ko je nalikovao profesoru. Ljudi su pricali.

Profesorov rodjak je otisao po psa nekoliko puta, a zatim je nasao
nekog drugog ko je bio voljan da brine o sumornom Akiti. Bivsi bastovan
profesora Ueno-a je ziveo blizu stanice Shibuya, a znao je Hachi-ka
kada je bio stene. Bastovan se pobrinuo da pas ima mesto za zivot, ali
bilo je ocigledno da to mesto Hachi-ko nije zvao domom.

I ponovo, putnici su uzeli zdravo za gotovo da ce veliki pas biti
na stanici. Uvek sam. Glavni zeleznicar se sazalio na psa i obezbedio
mu krevet, a drugi su mu donosili hranu. Kada je par puta pas delovao
fizicki bolesno, stari prijatelj profesora, koji je takodje bio i
veterinar, se pobrinuo za njega. Dr. Itakagi bi dosao na stanicu,
verovatno oko 4 sata kada je mogao biti siguran da ce Hachi-ko biti
tamo...



(Hachiko slikan 1932. godine)





Do 1932, Hachi-kova vernost je postala i sirom poznata
zahvaljujuci stampi. Organizovan je fond za podizanje bronzane statue
koja bi bila uspomena na psa. Drustvu za zastitu japanskih pasa je
veoma rado pomagalo osoblje stanice i 21. aprila 1934. otkrivena je
statua. Stari pas je posmatrao, ali nije bio impresioniran. Godinu dana
kasnije je umro. Hachi-ko je imao 11 godina i bio je sam veliku vecinu
tog vremena.

Kada je izbio rat, a nije bilo dovoljno municije, statua je
istopljena da bi postala oruzje, a nedugo nakon toga, oblast gde je
stajala je bila bombardovana.

Uz toliko toga da se obnovi, cinilo bi se da ce jedno malo prazno
mesto proci neprimeceno. Uz sve tuzne uspomene, secanje na odanog psa
koji je voleo svog gospodara je moglo potpuno izbledeti. Ali ne, kada
je rekonstrukcija pocela, Hachi-ko nije bio zaboravljen. Prikupljen je
novac za drugu statuu, skolska deca su stedela novcice, a stariji ljudi
su zeleli da ga zapamte. Lojalnost. Nepokolebljivost. Predstavljao je
mnogo ljudima Japana, i zaista, svet ga je zapazio.

I tako se desilo da je sin prvobitnog skulptora bio angazovan da
podigne novu statuu poznatog psa. I jos jednom su putnici prolazii
pored vernog psa. A Hachi-ko je bio kod kuce.

Tamo se odrzava prolecni festival svakog Aprila. Pamteci odanost
Akite i nadajuci se tolikoj kolicini ljudske odanosti, ljudi ostavljaju
hranu pri bazi statue. Trg Shibuya je omiljeno sastajaliste, posebno za
zaljubljene i studente. Hachi-ko bi to voleo.

1983. godine su studenti univerziteta u Tokiju odlucili da je 50
godina cekanja previse. Odneli su bistu profesora Uena iz skole i
smestili je pored statue Hachi-ka. I tako je, konacno, prica o vernom
Hachi-ku zavrsena. Covek i pas su simbolicno ujedinjeni. A od nedge, su
njih dvojica verovatno sve to posmatrali i smesili se.



nastavice se...

Hellen Keller (poznata po poducavanju slepe i
gluve dece o usmenom i pismenom jeziku) koja je i sama bila slepa i
gluva, 1937. godine je posetila Japan. Slusajuci price o Hachi-ku
pozelela je i sama psa ove rase. I tako je u avgustu iste godine (nakon
samo mesec dana) g-din Ichiro Ogasawara, vlasnik odgajivacnice
“Juntaidoh” poslao gospodjici Keller mlado stene po imenu Kamikaze-go.
Ovaj pas je bio prvi registrovani primerak Akite koji je uvezen u SAD.




Kada je nekoliko meseci kasnije Kamikaze-go uginuo od stenecaka, Hellen
je bila ocajna. U Akita zurnalu je napisala: "Ako je ikada postojao
andjeo u krznu, to je bio Kamikaze. Znam da nikada necu osetiti potpuno
istu privrzenost i neznost prema nijednom drugom ljubimcu. Akita ima
sve osobine koje meni odgovaraju - on je nezan, odlicno drustvo i
nepotkupljiv."

U julu 1939. je njegov brat iz legla Kenzan-go poslat g-djici
Keller kao zvanicni poklon Japanske vlade. Ona mu je dala nadimak
Go-go. I iako je ovo bio iskren i lep gest od strane japanske vlade,
nesumnjivo je da Kenzan-go nije bio bas lep primerak ove rase, s
obzirom da je imao opustene usi i losu visinu. I poredeci ga sa drugim
psima tog vremena, on bi u najbolju ruku mogao proci kao pas ne
izlozbenog kvaliteta.








Bez obzira na to Hellen je cesto pisala o svojoj ljubavi prema cudnim
japanskim psima, narocito spominjuci njihovu inteligenciju i odanost.



I iako njeni psi nisu ostavili potomstvo Hellen Keller je zasluzna
za predstavljanje akite SAD-u preko svojih pasa Kamikaze-goa i njegovog
naslednika, Kenzan-goa.



nastavice se...

Za vreme drugog svetskog rata (1939-1945), pseca
koza je bila cesto upotrebljavana za izradu vojne odece. Policija je,
radi toga, naredila zaplenu svih pasa osim nemackih ovcara koji su
sluzili u vojne zadatke. Kako bi zaobisli zakon neki ljubitelji akita
su ih namerno ukrstali sa nemackim ovcarima. Na taj nacin smo dobili
jos razlicitije tipove u okviru iste rase. Postojale su dve glavne
linije u rasi: Dewa (koja je stereotipno nazivana tip nemackog ovcara),
i Ichinoseki (pri cemu se obicno mislilo na mastif tip). Tu su bile jos
dve manje poznate linije i to Taihei i Nikkei koje su poticale iz juzne
Akite (ovo su bile linije koje su najvise licile na stari tip pasa -
matagi).



Ichinoseki linija je u ovom periodu imala dva zaista kvalitetna
priplodnjaka. Oni su bili braca iz legla, a Ichinosekitora-go im je
deda i po ocu i po majci. Ostenjeni su 30.10.1940. Ti psi su:

- Jugoro-go, ciju sliku na zalost nisam nasla; i

- Arawashi-go, koji je bio svetlo crveni pas. Doziveo je lepu
starost od 18 godina. Imam dve njegove slike. Prva je u cvetu snage,
kao 4-godisnji pas, dok je na drugoj slici "deka" od nekih 12 godina.






Jos jedan izuzetan priplodnjak ratnog perioda, ove linije, bio je sin
Jurogo-goa. Pas se zvao Ichinosehigoma-go, ostenjen je 10.04.1943. Bio
je to crveni pas sa crnom maskom i belom lisom. Majka mu je bila
Toshiko-go, tigrasta zenka koja je ranije prikazana. Oko tri godine je
intenzivno koriscen u priplodu.




Dewa linija je svoj naziv dobila po tamno crvenom psu Dewa-go koji je
ostenjen 01.02.1941. Otac mu je ranije prikazani Mutsu-go, a majka
Tama-go. Na njemu se jasno vidi uticaj nemackog ovcara, a njegova
linija je tokom drugog svetskog rata intenzivno ukrstana sa istima.




Dva njegova najpoznatija sina, koja su imala izuzetan uticaj na izgled rase, a ostenjena su tokom drugog svetskog rata, su bila:

- Raiden-go, cije slike na zalost nemam; i

- Dewawaka-go (slika ispod).





nastavice se...

Dewawaka-go je pas koji je pred kraj drugog
svetskog rata ostavio iza sebe nekoliko vrhunskih potomaka.
Najznacajniji za prikazivanje su:



- Datemitsu-go, crvena kuja sa crnim prelivom i tamnom maskom.
Ostenjena je 08.12.1944., i to je bila izuzetno krupna kuja, visine
66,7 cm (i za danasnje pojmove).





- Taishu-go, crveni muzjak. Jedini podatak koji postoji je da je ostenjen 1945. godine.





Nastavice se...

Dewa linija je dostigla svoj vrhunac
popularnosti dolaskom psa po imenu Kongo-go iz odgajivacnice Heirakudo,
Eikichija Hiraizumija iz Odate. Neko vreme se cak govorilo "Ako pas
nije iz Kongo linije, to nije akita." Kongo-goa je kupio u uzrastu od 8
meseci Heihachi Hashimoto iz Tokija, koji je bio preprodavac i hendler
pasa. On ga je reklamirao sledecom izjavom: "Pas koji je nacionalno
blago - Kongo-go!"

Inace Kongo-go je bio crveno-sivi muzjak ostenjen 20.07.1947. Na
slici ispod je imao 6 godina, visina mu je iznosila 68,2 cm. Ovaj pas
je imao izrazito mocan genetski uticaj na rasu. To i nije cudno ako u
obzir cinjenicu da mu je otac bio Taishu-go, a majka Datemitsu-go. Oba
psa su prikazana u prethodnom postu, i oni su bili brat i sestra po
ocu. Kongo-go je bio pas na kojem se jasno video uticaj nemackog
ovcara. Bio je veliki pas, sa opustenom kozom na donjem velu vrata,
dugackih ledja, a nesto kracih nogu, opustenog repa i pogresne boje
(vise karakteristicna nemackom ovcaru - zelenku).







Bez obzira na sve ovo, zbog njegove velicine i izuzetnog karaktera,
on se veoma cesto koristio u priplodu, a i na izlozbama je bio veoma
cenjen i najcece je pobedjivao. Slika ispod prikazuje BIS pobednika
druge medjunarodne izlozbe pasa u Tokiju. To je naravno bio Kongo-go.
Slobodno se moze reci da u ovom periodu nije bilo popularnijeg psa u
Japanu.





Kongo-go je obicno bio paren sa kujama slicnim u tipu, tako da su
njegovi potomci u najvecem broju imali iste mane kao i on, i veoma su
podsecali na nemacke ovcare. Samo kao primer evo slike jednog
5-mesecnog steneta Kongo-goa.




nastavice se...

Najveci konkurent Kongo-gou u to vreme bio je
Goromaru-go. On je pripadao Ichinoseki liniji, i bio je to crveni pinto
muzjak, ostenjen 08.01.1948. Otac mu je bio Ichinosekigoma-go (ranije
prikazan). S obzirom na tadasnju ogromnu popularnost Kongo-goa, ne cudi
mnogo sto Goromaru-go nije pobedjivao na izlozbama. Katsusuke Ishihara
i Hyoemon Kyono su bili prvi ljudi koji su videli potencijal u ovom
izuzetnom muzjaku.








Ono sto im se najvise dopalo kod njega je nedostatak mana koje su bile
karakteristicne za Dewa liniju. Imao je zategnutu kozu, prihvatljivu
boju i bolju gradju (nesto laksi tip psa od Kongo-goa). Pogledajte
nedostatak opustenih usana i lepsu glavu od Kongo-goa.




Medjutim ni on nije bio pas kakvog je Japan hteo da povrati. Koriscen
je u priplodu uglavnom sa kujama Taihei i Nikkei linija (koje su vise
nalikovale nekadasnjim matagijima). I to je zaista bila dobitna
kombinacija. Takva stenad je zadrzavala velicinu oca, ali u
elegantnijem i laksem obliku, a i sto se boja tice akite su pocele da
bivaju ujednacenije.



nastavice se...

Dewa liniji, koju je u ovom periodu predstavljao
Kongo-go i njegovi potomci, uskoro je pocela da opada popularnost, kada
je vecina odgajivaca Japanskih rasapocela da uvidja da je ova linija
bila "nesposobna" da stvori akitu koji bi bio pravi predstavnik ove
japanske rase. Cak i uvodjenjem Taihei i Nikkei linija u kombinacije sa
Kongo-goom nisu imale zeljene rezultate. Skoro svi njegovi potomci su i
dalje imali opustenu kozu, nesto opustenije usne, takodje nesto
opusteniji rep, duga ledja, krace noge, i cesto boju koja nije bila
karakteristika japanskih rasa.



Ovo su psi kojima je Kongo-go bio otac:



- Bafu-go, crno-crveni muzjak, ostenjen 03.10.1948.





- Kumaso-go, crno-crveni muzjak, ostenjen 03.10.1948. (Brat iz legla Bafu-goa)





- Shoryu-go, tamno crveni muzjak sa crnom maskom, ostenjen 08.04.1950., visine 71,2 cm





- Taiko-go, sivo-crveni muzjak. On je primerak parenja u okviru
same Dewa linije (kod njega su neke krakteristike ove linije jos
uocljivije)




-Eisu-go, sivo crvena kuja, ostenjena 05.08.1951., visine oko 65 cm (veoma visoka kuja)





- Kincho-go, tamno crveni muzjak, ostenjen 20.06.1950. Majka mu je bila
poznata kuja Asahime-go (iz Taihei linije). On je ujedno i poslednji
popularni pas ove linije i u priplodu se dosta koristio, ali ne toliko
koliko njegovi preci. U ovo vreme je Goromaru sa svojim potomcima vec
poceo da uzima primat. Na slikama su najpre njegova majka Asahime-go na
dve slike, a zatim i Kincho-go na nekoliko slika (radi poredjenja te
dve linije, i shvatanja jacine gena Dewa linije)
















Jos jedan primer jacine ovog gena cete videti kada vam prikazem muzjaka
po imenu Oshu-go. Njegov otac je Kincho-go (ukrstene Dewa i Taihei
linije). Majka mu je Akaishihime, kuja iz Nikkei linije. Medjutim kao
sto i sami mozete videti uticaj drugih krvnih linija nema preveliki
uticaj na ovu izuzetno jaku krvnu liniju. Ovo je Oshu-go kao mlad
muzjak od godinu i po dana.





Torafusa-go je jedan od poslednjih pasa Dewa linije koji je imao
kakvu-takvu popularnost. Inace on je cukun unuk ranije pomenutog
Taishu-goa. Torafusa-go je crno tigrasti muzjak.




nastavice se...

Kod Ichinoseki linije prica je sasvim drugacija.
Goromaru-go, koji nije na izlozbama bio previse popularan, je ipak imao
svoje zagovornike koji su ga intenzivno koristili u priplodu sa kujama
Nikkei i Taihei linije, kako bi se dovelo do povratka rase.

Medjutim, jedno od njegovih prvih parenja je bilo sa kujom Dewa
linije, i to ranije prikazanom Datemitsu-go (majkom Kongo-goa). Iz ove
kombinacije (ukrstanje Dewa i Ichinoseki linije, dve najjace linije
ovog perioda) je crno tigrasti muzjak Datenoryu-go, koji je ostenjen
11.09.1949.




Nakon, neuspelog parenja (jer je Dewa linija genetski nadjacala
Ichinoseki) stavio se akcenat na obnovu rase, i Goromaru-go je sa
drugim kujama imao izuzetno potomstvo. Neki od njih su:



- Tanihibiki-go, crveni muzjak sa crnom maskom, ostenjen 25.10.1950.





- Tetsumaru-go, bela kuja, sestra iz legla gore prikazanog
Tanihibiki-goa. U to vreme i nije bila posebno cenjena, iako cak i po
danasnjem standardu za rasu akita-inu nije los primerak.





- Kiyohime-go, crvena kuja, sa naznakama urajira (jos nije u potpunosti kako treba), ostenjena 19.12.1950.







- Oretsu-go, crveni muzjak sa urajirom, ostenjen 29.09.1953.





- Oryu-go, crveni muzjak sa tamnom maskom, brat iz legla Oretsu-goa







- Oshun-go, crveni muzjak sa tamnim sedlom (nasledje nemackog
ovcara koji je u manjoj kolicini umesan i u ovoj liniji akita), brat iz
legla Oretsu i Oryu-goa





- Bankomaru-go, crveni muzjak sa tamnom maskom, ostenjen 27.10.1953.





- Hachishio-go, crvena kuja sa crnom maskom. Sestra iz legla iznad prikazanog Bankumaru-goa.





A evo i sledecih generacija:



- Fukutaro-go, crveni pinto muzjak (sin Tanihibiki-goa). Nasledio
je ovu boju od deda Goromaru-goa sa obe strane (majka je Goromaru-goova
cerka Gomashiwe-go). Ostenjen je 05.10.1954.





- Muchi-go, crveni pinto muzjak (po meni, potomak koji najvise lici
na Goromaru-goa), sin Kiyohime-go (gore prikazane kuje). Ostenjen je
30.03.1956.




- Goryu-go, crveni muzjak sa urajirom. Otac mu je bio Oryu-go.





I od tada pa na dalje se obnova prave japanske akite-inu odvijala sve
bolje. Psi su najcesce bili beli i crveni sa urajirom, ali bilo je i
tigrastih sa urajirom, kao i crvenih sa crnom maskom. Primerci sa
tamnim maskama su postepeno izbacivani iz uzgoja (jer ni jedna japanska
spic rasa nikada nije imala tamnu masku).



Nastavice se...

Nakon drugog svetskog rata, kada su se Americki
vojnici vracali svojim domovima, oni su sa sobom vodili i akite o
kojima su se brinuli tokom ovih teskih vremena za japanski narod.

Pod ovim mislim na situaciju kada je rasa dovedena skoro do
istrebljenja nakon sto se Japan predao. Narod je bio bez hrane i
smestaja, i iako je Alijansa obezbedjivala pomoc, to je bilo vreme
gladi i bola. Psi su bili luksuz koji su sebi mogli da priuste samo
veoma bogati ljudi. Oni koji su uopste i razmisljali da zadrze voljene
pse sa sobom, bili bi optuzeni za tracenje hrane i samim tim bili
proglaseni neprijateljima drzave. Samim tim, mnogi psi su bili ubijeni.
Neki su bili napusteni, a mnogi od takvih su umrli od gladi. Ali svuda
su ljudi koji su imali takvih mogucnosti i dalje uzgajali rasu.

Vremenom, kako se situacija u zemlji poboljsavala, vlada je
ponudila da pomogne oko brige i hranjenja sampionskih akita ukoliko
njihovi vlasnici nisu mogli da im to obezbede. Ovim je rasa pocela da
se brojcano oporavlja. U ovom periodu su pocele da se jasno vide
razlike izmedju Dewa i Ichinoseki linije (slikovni primeri su na
poslednja 2 posta), a i pasa je bivalo sve vise.

Amerikanci, kao osvajaci, su bili tolerisani, ponekad i
prihvatani, ali niko ih nije voleo i nisu smatrani prijateljima. Zbog
toga se moze razumeti da su Amerikancima davani samo najlosiji primerci
ove rase. Posto su u ovo vreme Japanske akite pocele da dobijaju svoju
pravu formu (kroz Ichinoseki liniju), psi Dewa linije (tada su je vec
nazivali i Kongo linija, jer su u to vreme skoro svi psi bili Kongovo
potomstvo - deca, unucici...) su smatrani losim primercima, i uglavnom
su takvi psi davani Americkim vojnicima, koji su ih zatim vodili sa
sobom nazad u Ameriku. I tako je neko vreme izvoz pasa bio izuzetno
dobra stvar. Dobra za Japan (jer su losi primerci odnoseni, a dobre,
prave akite su ostajale da jos vise unapredjuju rasu), ali dobra i za
Amerikance, koji su primili ovog velikog, egzoticnog psa i u svoja
srca, kao i u svoje domove.



Nastavice se...

Zakljucak:

A zbog cega je toliko velika razlika izmedju Japanske i Americke akite?
Pa jednostavno, tokom 50-ih i 60-ih godina proslog veka Amerikanci su
iz Japana uvozili pse uglavnom Kongo tipa. Provlacili su se i
naslednici Goromaru-goa, ali oni losijih karakteristika (pinto boja,
crna maska, neuvijen rep...), kao i po neki primerak Nikkei linije
(veoma mali broj).



Zbog toga se Americke akite mogu videti u skoro svim bojama: beli
(jedini jednobojni varijetet), krem (sa belinama na nogama, stomaku i
vrhu repa, cesto sa tamnom maskom - moguca i bela lisa), crveni (od
svetlo crvene do braon, sa belinama na nogama, stomaku i vrhu repa,
najcesce sa tamnom maskom-moguca i bela lisa), tigrasti (crveno, braon
i crno tigrasti, sa belinama na nogama, stomaku i vrhu repa, obicno sa
crnom maskom - moguca i bela lisa), pinto (krem, crveni, braon i crni
pinto, obicno sa tamnom maskom sa ili bez lise), crni (sivo-crni i crni
sa belinama na nogama, stomaku i vrhu repa, obavezna crna maska sa ili
bez lise).

Takodje, "Amerikanci" su teze konstitucije, jaceg kostura, sa
nesto opustenijom kozom tela i glave. Sto se karaktera tice zadrzali su
u nasledje karakteristike skoro svih rasa koje su ucestvovale u
stvaranju rase:

- jak lovacki nagon - nasledje matagija (sada-akita inu);

- cesto netrpeljivost prema drugim psima - nasledje Tose-inu (japanskog borca);

- samostalnost i nezavisnost - nasledje kineske rase Cau-cau;

- lako prihvatanje svake vrste obuke (treba imati jaku volju, i
postaviti se dominantno, ali bez agresije i nasilja prema njima) -
nasledje nemackog ovcara.

Naravno, s obzirom da je ovoliko rasa u pozadini ove jedne, cesto
se mogu videti psi sa pojedinim fizickim karakteristikama neke od ovih
rasa (sto su najcesce mane):

- niski psi - nasledje matagija;

- previse kratka dlaka, preklopljene usi - nasledje Tose;

- dugodlakost i plave tacke na jeziku - nasledje Cau-cau-a;

- previse visoko usadjene usi, ravan (neuvijen) rep - nasledje nemackog ovcara.



Ali sve te razlike mozda ne bi bile dovedene do ove mere, da
Americki kinoloski savez nije zabranio uvoz pasa iz Japana 1972.
godine. To je bio uslov kako bi se ova rasa i zvanicno priznala u
Americi i mogla ravnopravno da se takmici na izlozbama pasa svih rasa,
i to sve zbog toga sto Americki i Japanski kinoloski savezi nisu imali
reciprcne sporazume o medjusobnom priznavanju pedigrea.



U medjuvremenu su neki psi iz Amerike izvezeni u Veliku Britaniju,
Evropu i Austrailju. I na svim ovim podrucjima Akitom se smatrao
americki varijetet. Japan je u to vreme jos uvek ljubomorno cuvao svoje
pse i nije dozvoljavao izvoz.



Tek 1993. godine, Americki kinoloski savez ponovo dozvoljava uvoz pasa iz Japana, ali...



U toku ovih 20 godina, Japan je uspeo da ispuni svoj cilj. Akite u
Japanu su imale potpuno drugaciju konstituciju (bili su lakseg kostura
i mnogo elegantnije), glava je imala potpuno orijentalan izgled
(lisicje lice), koza je bila potpuno zategnuta bez opustenih delova,
rep im je usadjen visoko, potpuno uvijen i nosen na ledjima, a sto se
boja tice dozvoljene su bile bela, crvena sa urajirom i tigrasta sa
urajirom (ni jedna varijanta ne dozvoljava crnu masku).



E tada su nastali novi problemi. Da li su ova dva razlicita tipa
akite ista rasa ili ne? Treba li ih ukrstati ili uzgajati kao dve
razlicite rase? I u zavisnosti od licnih sklonosti odgajivaca u
Americi, Britaniji, Evropi i Australiji, razvijala se dalje ova rasa sa
dva lica. Neki odgajivaci su se opredeljivali za samo jedan varijetet i
svoj odgoj baziri u tom pravcu, ali vise je bilo onih (posebno u
Evropi) koji su ukrstali ova dva tipa pasa. Na taj nacin su stvarane
jedinke lakse konstitucije i lisicjeg lica, ali u bojama koje nisu
tipicne za japansku akitu.



Kako bi se sprecilo dalje "kvarenje" japanske akite, 1996. godine,
pod uticajem Japanskog kinoloskog saveza kao maticne zemlje ove rase,
FCI je odlucio da na izlozbama psi americkog tipa mogu dobiti
maksimalno ocenu 5, bez prava na titule. To je dovelo do smanjenja
broja americkih akita u Evropi, a odgajivaci su poceli da akcenat
bacaju na japanski tip. Medjutim, "amerikanci" su i dalje imali svoje
fanove, koji su zestoko protestvovali zbog ovakve odluke.



FCI je 2001. godine doneo odluku da se americki tip akite prizna
kao posebna japanska rasa, pod imenom Veliki japanski pas, a posto ova
rasa ima gene tose i mastifa u sebi smestena je u 2. FCI grupu.
Medjutim ovo je vazilo samo za zemlje clanice FCI-a.



To je dovelo do toga da odgajivaci ove rase u Evropi nisu imali
mogucnost parenja svojih kuja sa priplodnjacima iz Amerike ili
Britanije, sto je dovodilo do toga da su morali da kupuju odrasle
sampione i onda im menjaju nazive u svojim kinoloskim savezima. To je
dosta zakomplikovali stvari sa te strane, a osim toga mnogi su se
bunili i zbog toga sto su Velikog japanskog psa smestili u 2. grupu.



05.01.2006. godine, FCI je doneo odluku da se rasi ponovo promeni
naziv. Tacnije, rasa je ponovo nazvana Americka akita i vracena je u 5.
FCI grupu.

BRAVO!!!!!!!!!!!! Svaka cast Jeco!!!!

Hvala ti Visnja!!!! Zaista sam se mnogo trudila doa sastavim neki tekst koji bi priblizio ostalima nastanak i razvoj ove rase!!!!

Jeco, ne sjećam se kad sam ovako dobar i zanimljiv tekst pročitala!! Svaka čast na trudu.
Sad su mi Akite puno bliže srcu.